Достојевски – Понижени и увређени

Глава I

Прошле године, двадесет другог марта, увече, са мном се десила пречудна догодовштина. Целог тог дана сам ишао по граду и тражио за себе стан. Стари ми беше јако влажан, а онда сам већ почињао гадно кашљати. Још с јесени хтедох да се преселим, а догурах до пролећа. Читавог дана не могах ништа наћи пристојно. Као прво, хтео сам засебан стан, а не с неким станарима, а као друго, макар једну собу, али неизоставно велику и, разуме се, уједно с тим што се може јефтинију. Приметио сам да је у тесном стану чак и мислима тесно. А ја сам, док осмишљавам своје будуће приповести, увек волео ходати горе-доле по соби. Узгред: свага ми пријатније беше да смишљам своје творевине и маштам о томе како ће оне бити написане, него да их заиста записујем и, уистину, то није било лењости. А због чега? …